Prvinski štorijal

Prvinski štorijal je virtualna škrinja riječi koje su nanizane na nekom papiru, ekranu ili u nečijem sjećanju, inspirirane otokom Prvićem i ljudima koji ga čine onakvim kakav je, jedinstven i slikovit. Autori Štorijala i žive i ne žive na otoku, ali svi ga nose u srcu posvuda…

Starost

Gorki su sati u tamnim mjesecima
kad hladna bura zviždi kroz kuće.
Starice u crnim haljinama kutre na škripavim im stolicama. 
Dosežući zvijezdane daljine
na tv ekranima.
Telefoni šute
mačke su u skitnji, 
a vjetar udara na mahove u razbite grilje.
Na štednjaku malo zelja,
I srdela koja,
Mrak se lako spušta na dušu bez spokoja.

Autorica teksta i slike “Prvinska starica”: Teta Jasna Gotovac, 81 god.

Prvinska starica, Jasna Gotovac

Kako mi se baba naučila potpisati…

Dva dana posli Sv. Ante 1932. godine se rodila djevojčica Anka Bumbak. Prvo dite Marice i Tonija. Ja, Ankina unuka, sićan se svoje prababe Marice, uvik sa šudaron na glavi i pepermint bombonima u žepu od vešte, tvrdi, slatki, a u njima čokolada, sićate se tih!?

Imala san 6 godina, ali se sićan kad su me mater i čača s mlađon sestron Anom ostavili u suside jer su išli u Prvić njoj na sprovod. Bila je to 1984. godina.

Nakon Anke, rodilo se još njenih braće i sestara, nekoliko ih je umrlo k’o dica. Tih godina se više dice rađalo i umiralo…

Za Ankinog čaču, mog pradida Tonija čula san uvik sve najbolje: “jedan od najvridnijih i najtrudnijih težaka na otoku“. Ima je kobilu, a radija je i k’o nadničar. Umra je u 62 godini. S 8 godina je moju babu dopala motika, a i vesla u ruke… Tribalo je nahraniti familju i svu mlađu dicu koja su došla iza nje. I sad se sićan njenih čvrstih, tvrdih radničkih ruku, glatke kože na licu i na bedrima. Lipa i punačka je bila, bez trunke celulita. Bože, kako san volila tu ženu!

Krenila je ona i u prvi razred, u škole u Prviću, ali već u drugom razredu su je iz škole roditelji izvadili. Tribalo je raditi, kopati, sijati, veslati, prihraniti se.

Anka je rasla, kopala, sijala, veslala, vodila brigu o kućanstvu, mlađoj braći i sestrama. U lipoticu je izrasla Anka, puštala kose, veživala ih u pletenice ili tada uobičajne punđe od pletenica.

Ugleda se u nju i njenu mladosti pup Josip Stupin, momak iz sela. To da se u nju on „zagleda“ rekla joj je njena najbolja prijateljica Janja, a i njoj su to „neki“ iz sela rekli pa je podilila ona ovu činjenicu rado s Ankom.

„A šta ću šnjim!?“, upita Anka svoju prijateljicu.

„Možemo se prošetati zajedno šnjin da se pobliže vidite“, nastavi Janjo.

„Mlad je, zgodan, proša škole, kažiju da je odličan đak, iz dobre je i vridne familje“, jope će Janjo.

I tako su se počeli nalaziti i šetati moja baba Anka, njena prijateljica Janja i mladi Joso. O čemu su pričali i kako su vrime provodili, to ne znan. Znan da su se vinčali 1953. Baba je imala 21 godinu, a dida 23 godine.

Dok smo bili dica, mi njena unučad pitali bi dikod babu di je i kako upoznala didu Josu kojeg smo također puno volili i „strahopoštovali“. Dugo je vješto izbjegavala odgovor. A onda smo i mi njene 3 unuke, 3 didove perle, kako nas je dida Joso obožava zvati propupale i odrasle.

Sa babom smo počele diliti naše ljubavne jade i radosti. Dida je partija prerano, a mi njegove perle za njegova života za prvi ljubavni poljubac još nismo znale. I naša baba Anka se s godinama osokolila, opustila… pa bi se dikod o ljubavi raspričala, škrto, ali slasno.

„U moje vrime smo se prvo sa simpatijom šetali, ali nikad sami… uvik u društvu… s menom i didom je uvik bila Janja, da ne bi šta kome bilo sumljivo, Bože sačuvaj!“

Koliko dugo su tako šetali i viđali se, ne znan. Često je baba znala reći na spomen njenog ljubljenog Jose da se nije znala niti potpisati dok njega nije upoznala… a dugo se oni nisu ni dirali ni poljubili. Koliko je to „dugo“ bilo, Bog zna.

Mi 3 perle bile smo tad u pozamašnim dvadesetima, lude od ljubavi i za ljubavlju te za babinim pričama, pa se baba jednom raspekmezila, kapitulirala je i opet nam škrto, ali slasno podilila malo svoje mladenačke intime.

„Tako bi se mi šetali ako se neko nekom svidija, malo bi porazgovarali i dida je mora na brod pa smo se odlučili vinčati“.

„Jedan dan smo sami završili na tavanu stare babe Kate i dida me prvi put dotaka, i to za kolino“.

Ne znan detalje, ali ja nekako mislin da je baš taj dan, na tavanu stare babe Kate, moj dida babu naučija potpisati se. 😉

Autorica teksta: Drenka Ćosić Bukić (Mala Runješina)


Karantenski san

Opet san je sinoć sanjala. Riva je bila ona stara, od grubog betona po kojem se ne moš rošulama vozat, a ni šugaman stavit za leći. Na rivi tri ruzinava stupa, za sušit robu, s rascvitanin konopon i bili, najbiliji lancuni, u čemu li ih je prala da su tako bili, nikad neću skužit. Od gušta napravin jedan krug na stupovima, ispada ruzina, ja se vrtin, sritna i bezbrižna, a miris čistog mora, soli i copertone ulja mi probije nosnice i ostane tu zauvik, u olfaktornoj memoriji zakopan sa ostalim mirisima djetinjstva.

A ona mokra, taman izašla iz mora, živa. Jednostavnost izlazi iz svake pore na njenom umornom tijelu, ali drago mi je da je vidin. Sutra ću sviću zapalit za nju. 

I prođe mi kroz glavu milijun filmova, izvrtin sve do samog početka kad bi se onako mala i žgoljava stiskala uz nju noću i upijala njene babaste mirise, a ona bi pričala priče za laku noć koje lede kosti u žilama. Cilu Kuginu kuću znala je napamet, pa bi na – Rade sinko, Rade tebe gubit, a ne ljubit –  i sama zajecala i uzdahnula iz dubine, ka da ju prvi put recitira i ka da ju ja već ne znan na pamet. 

Bilo je tu i stvarnih priča, o stvarnim događajima, pravih mrtvaca koji ne daju mira živima pa ih posjećuju svaku večer i škripe na drvenom ćufitu. Dok bi moje snene, zatvorene oči u vlastitom mraku stvarale sliku koja se uklapa u priču, ona bi trzajima tijela i tihim glasom dočarala svaki korak koji ulijeva jezu, svaku kandelu koja sija u dubokoj tami skučenog sobička i svaki friž na rascvalom zidu. Puno su strpljivi bili ti nemirni duhovi, obilazeći svaku noć svoje najmilije, puno strpljiviji nego živi danas.

I u onom polusnu prid buđenje, di bi se oči možda i otvorile, ali tilo još ne da, padne mi na pamet da se riva vratila ka prije, nema pizzerije, nema štekata, sve je ka prije, čak i mriže na hrpi strica Šime vidin i mislin se pa to je sve zbog corone. Nije onda taj kovid tako ni loš, jeba mu ja mater, vratija je rivu, vratija babu, vratija miris mora i od sinoć izvađenih mriža. I šta bi ona uopće rekla na ovo usrano vrime od karantene, vjerovatno bi pogledala negdi u daljinu i zamišljeno rekla: „A proći će i to, ćerce moja, neće niko od nas ostati za sime“ i opet ta jednostavnost i mirnoća. Upijan je, ostaje u meni. E kovide, kovide fala ti na vraćanju smisla života, ali isto jeba ti ja mater, vrati se oklen si doša…

Autorica teksta: Simona Zaninović (Mala Nanina)

TVOJA PRIČA ili PJESMA, MOŽDA?
Pošalji je na udrugaotok@gmail.com pa možda baš ti napuniš srce Prvinskog štorijala…

hrHrvatski